Postskriptum
Od mog starog advokata stiglo je pismo.
Piše kao i uvek.
Činjenično, stručno. Vaš odani.
Pritom umalo prevideh
postskriptum.
„Sada, kada se moj život bliži svom sutonu
i lepet krila onog tamnog anđela
u nekim je noćima glasniji od otkucaja srca,
želim da to, mnogopoštovana, još jednom kažem:
trideset godina sam Vas voleo.
Sada među nama leži okean.
A stalno očekujem da još jedno pismo,
ne ljubavno pismo, ali ipak nekakav leptir,
doleprša u moj život
tapaciran aktima.“
Takozvana lepa smrt
Jednog se jutra probudiš i smrt te zadesi.
Preko noći, kao sneg i mraz, to se desi.
Svih briga na svetu
Oslobodi ti se tad glava.
Bolest, starost, novac, slava
Sve kao da vihori pometu.
Mirno se tamo sunčaš na luči
U jednoj novoj uvali
Bez težnji, bez žuči.
– Kad bismo to samo znali...
Noću
I
Kad na moja vrata zalupa
Ne usudih se da je unutra pustim
Ali ako po drugi put dođe
Neću ne da joj izustim.
Smrt još tako strana mi bi.
Tada, kad poče umiranje.
Ali kad se u mrtvačkom pokrovu spi
Svikne se čovek kraj nje.
II
Noć
u kojoj stanuje
mali strah
Krije u sebi
i mesec
i zvezdani
prah.
Rezignacija za početnike
Ne traži ništa. Nema šta da se nađe.
Ništa da se odgoneta. Pomiri se sa svim.
Kad dođe joj doba lipa cveta
Iznad sveže iskopanog groba.
Kad dođe joj vreme tmina mre
I rađa se novi sjaj.
Ništa nema kraj. Opet teče sve.
I raduješ se opet. Ili pak ne.
Između prolaznosti i novog početka
Nemoguće prebiva. I ono se zbiva.
Kako i zašto još niko ne dokuči
Novajliji stara pesma uvek novo zvuči.
Ako tražiš smisao, čeka te pad.
Ne traži. Možda ga i nađeš tad.
Čežnja za drugim mestom
Unutra jabuke mirišu iz kuta
i u kaminu vatra pucketa
ali napolju vetar luta
i zviždi o uzbuđenjima sveta!
Čežnju za drugim mestom
da odagnaš nećeš nikad svu:
da si unutra kada si vani
i da si vani kada si tu.
Nostalgija, za čim?
Kad kažem „čežnja za domom“, kažem „san“
Jer negdašnji zavičaj sada mi je stran.
Kad kažem „čežnja za domom“, mislim na sve
drugo:
Na sve što u tuđini tištalo nas je dugo.
Tuđinci smo samo usred rodnog mesta.
Samo „čežnja“ osta
„dom“ zauvek nesta.
Inventar
1
Kuća bez krova
Dete bez kreveta
Sto bez hleba
Zvezda bez sjaja.
2
Reka bez mosta
Planina bez užeta
Stopalo bez cipele
Bekstvo bez cilja.
3
Krov bez kuće
Grad bez prijatelja
Usta bez reči
Šuma bez mirisa.
4
Hleb bez stola
Krevet bez deteta
Reč bez usta
Cilj bez bekstva.
Epitaf za pesnikinju
Ovde leži M.K., lipa nad njom treperi
Njena poslednja želja: da svako nađe nešto po
meri.
– Crv hranu, namernik hlad kad svrati.
Njena biografija: dete, žena, ljubavnica,
mati.
I pesnikinja uz to. I mislilac, u časima
dokolice doduše.
Zdravog tela. Vidljivo bolnije duše.
Kad preminu, srazmerno mlada,
u ponovno rođenje još čvrsto verovaše tada.
– Prvi život samo kao skica vredi.
Lektura i korektura je ono što sad sledi. –
Neprijatelja imaše vernih, premda malo.
Isto takvih prijatelja oko nje se zbralo.
– Do
kraja je poslednju reč morala da prozbori.
Natpis na grobu napisa sama. To sve govori.
Literatura: Mascha Kaleko, „Mein Lied geht
weiter“, Hundert Gedichte, dtv Verlag München, 2015
Prevela Jelena Radovanović
